Veliki i mali brat

Na početku priče mali brat još uvek ide u osnovnu školu. Veliki brat ima skoro dvadeset i pet godina. Pas ima tri godine. Otac je alkoholičar. Majka umire iznenada. Nema ni pedeset godina.
Foto: 
Pixabay
Podijeli ovaj članak: 
Žive u stanu koji je pod hipotekom. Kredit u švajcarcima, otplaćena samo kamata. Jer takav je ugovor. 
 
Život se nekad preko noći okrene naglavačke. I nije to slučaj samo u knjigama i lošim filmovima, takvih je slučajeva oko nas sve više. 
 
Priča ide ovako.
 
Veliki brat odlazi u Centar za socijalni rad da pita šta je potrebno da bi ostvario starateljstvo nad malim bratom. Naravno, nikad pre toga mu na pamet nije palo da će se jednog dana naći u ovakvoj situaciji. Vodio se elementarnom logikom i zdravim razumom: treba učiniti nešto da se dečak iščupa iz okruženja u kojem konstantno varniči nasilje. Otac je rekao, Otići ću, sve ću potpisati, samo da ne moram da vam dajem pare. Pristali su. Mir pre svega. Kasnije su se malo pokajali, mir naravno, ali i pare, i pare su važne. Ali, to je sad nebitno. Otac je otišao.
 
Dan je sunčan, veliki brat dolazi pred zgradu pomenute institucije i ta mu se institucija već na ulaznim vratima prikazuje u svojoj punoći. Kuda ćeš?, grune portir. Da pitam, za starateljstvo, pokušava veliki brat. Kod koga?, ustrajan je portir. Ne znam, ko može da me primi?, naivan je veliki brat. Šta tebi treba?, uposlenik je već nervozan. Za starateljstvo..., pokušava ali ne završava. Prvi sprat, druga vrata desno, ajde, idi tamo, završava portir.
 
Ulazi u kancelariju u kojoj su tri žene. Nijedna se ne obazire na njegovo prisustvo. On stoji i ćuti. Onda krene, Za starateljstvo, došao sam da vidim za starateljstvo... Jedna podigne glavu i kaže, Kod Anđe, ona je u drugoj zgradi.
 
Zahvaljuje im i kreće prema dvorištu. Usput prođe pored onog istog portira. Ovaj ga ni ne pogleda. U dvorištu sretne svog kolegu s fakulteta. Tu je na praksi, sav je nekako bled, ispijen. Psiholog. Jedva čeka da ode odatle, kaže, nepodnošljivo je. Od svoje muke, kolega velikog brata zaboravlja da pita šta on uopšte radi ovde. Veliki brat nastavlja prema drugoj zgradi. Ulazi, tu nema portira. Na hodniku naleti na neku ženu, pita je, Anđa, izvinite, da li znate u kojoj je... Na kraju hodnika levo, prekine ga žena i nastavi svojim putem. 
 
Ulazi u kancelariju u kojoj zatiče ženu u sedmoj deceniji. Dobar dan, da li ste vi Anđa?, ljubazan je. Jesam, odgovara ona. Došao sam da pitam za postupak vezan za dobijanje starateljstva, nastavlja veliki brat. Anđa ga pogleda, kaže mu da sedne i da joj ukratko ispriča o čemu se radi. Veliki brat tada počinje da odmotava priču koju će u narednih nekoliko godina ponoviti bezmalo sto puta. Danas je vergla onako, mehanički, bez da se udubljuje, s pola mozga. Ali tada Anđi iznosi rečenicu po rečenicu, pažljivo i artikulisano. Ona ga sluša, svaki put kad on izgovori reč alkoholičar, njeno lice dobije nekakav usiljeno uljudan izraz uz koji ona onda naglasi: otac, iako je veliki brat na početku priče rekao da se radi o ocu, a ne o nekom drugom, o ocu kojem je dijagnostifikovan alkoholizam i koji se lečio nekoliko puta, bezuspešno. No, Anđa valjda misli da treba da podseti na to. Nakon smrti majke, potrebno je dete spasiti od daljeg nasilja, ja sam tu, podneo bih zahtev za dobijanje starateljstva, otac je saglasan da potpiše, sumira na kraju veliki brat. Anđa ga gleda nekako sažaljivo i kaže, Vaši su Crnogorci? Nakon toga ga uputi u kancelariju nadležnu za takve slučajeve. Veliki brat ne zna da li je to kancelarija nadležna za dobijanje starateljstva ili za crnogorsko pitanje. Ona, dakle, nije nadležna, kao ni tri gospođe u prethodnoj kancelariji. 
 
Veliki brat ide dalje. U trećoj kancelariji nailazi na dva sredovečna muškarca. Obojica su pravnici, to mu odmah saopštavaju, kao da je to informacija od krucijalnog značaja. I njima odmotava celu priču, detalj po detalj, i to sve kasnije sumira. Dok ga slušaju, pravnici se povremeno nakašljavaju pa se zgledaju, čini mu se da im nije baš najsimpatičniji. Onda ga jedan pita, Jesi li ti oženjen? Veliki brat kaže da nije. Pa kako ćeš?, sumornim glasom nastavlja pravnik. Veliki brat ih samo gleda uz kiseli osmeh. Ovo je netipičan slučaj, uključuje se drugi pravnik, ovako nešto još nismo imali. Onda se njih dvojica gledaju. I taman da veliki brat zausti, kad prekidaju ga obojica uglas, Idi u kancelariju pored, kod Rade i Cece, one su za to, mi nismo nadležni. Veliki brat im zahvali na strpljenju i krene u drugu kancelariju.
 
U toj kancelariji sede dve žene, dakle Rada i Ceca, na vratima piše da je jedna socijalna radnica, a druga pedagog. Kada ih ugleda, ne uspeva da proceni koja je koja. Sažaljivo su ljubazne, pitaju ga šta mu treba, on kaže da su ga pravnici poslali kod njih. One se samo pogledaju. Onda Ceca kaže, Dobro, kad si već došao, hajde reci nam šta je problem. I veliki brat po četvrti put u sat vremena krene da odmotava svoju priču. Slušaju ga pažljivo, na momente stisnu usta, kao da je u pitanju velika muka. Na momente zažmure, zatresu glavom i otpuhnu. Na kraju ga Rada pita, Jesi li oženjen, sine? On kaže da nije. Pa kako ćeš onda, ko će vam kuvati, ko će vam prati, teško je bez ženske ruke, dodaje ona, još više snuždena. Možemo te stvari sami, znamo sve, pokušava veliki brat kapljicom optimizma. Ne znam, nismo imali ovakav slučaj, možda da još jednom dobro razmisliš, dodaje Rada i na kraju opet pogleda u Cecu. Odlučili smo, možete li mi reći koji su koraci, veliki brat ne odustaje.
 
Ovo je početak šestomesečne sage, procesa dobijanja starateljstva nad bratom. Veliki brat je tog dana rukom, na haubi službenog auta Centra za socijalni rad, napisao zahtev – prvi u nizu dokumenata, papira, koje će pisati, prikupljati, fotokopirati, nositi i podnositi u narednih pola godine. Pedagozi, psiholozi, socijalni radnici, i sve to u ženskom rodu, i pravnici (samo u muškom rodu) pokušavaće na sve moguće načine da ga odgovore od namere, navodeći da je otac otac, i dok je živ on je otac. Bezbroj puta je veliki brat morao da klimne glavom na te konstatacije i da najsmirenije što može, gotovo ponizno ali odsečno, doda: ali nije funkcionalan. Na reči nasilje, nasilnik i nasilan, uposlenici ove institucije posebno su osetljivi. Ne vole da se ta reč koristi kad se priča o porodici. Porodica je za njih svetinja. Porodica je za njih samo i isključivo nukleus porodica, sve ostalo su okršci, patrljci, srča. A glava porodice je otac. 
 
Nekoliko puta je veliki brat kroz šalu pokušavao da relaksira pitanje svog nebračnog statusa, pokušavajući da objasni da to nije najvažnije, da zapravo uopšte nije važno, i da njima ne treba kućna pomoćnica, niti robinja. Ali na njihovo: Trebalo bi uskoro da se oženiš, odgovarao je potvrdno: Da, klimajući glavom onako značajno. Da se ne zakače za to, da im to ne bude problem, da ne krenu komplikacije oko toga.
 
Priča ima i antologijske detalje.
 
Jednom su Rada i Ceca najavile da će im doći u posetu. Poseta je značilo: procena. Procena da li je veliki brat sposoban da vrši starateljstvo nad malim bratom. Njih dvojica su dogovorili igrokaz. Uključiće veš mašinu, da se čuje da pere, na šporetu će se na tihoj vatri dinstati povrće, na televizoru će ići neka od finih emisija o životinjama i prirodi, mali brat će sedeti za stolom i kao raditi domaći zadatak, a pas će biti zatvoren u sobi. Na pitanja njih dve, mali brat će odgovarati samo sa da i ne, smeškajući se pritom. Nema udubljivanja u njihova pitanja. Jesu li baš toliki debili?, pita mali brat. Veliki se samo nasmeje.
 
Jutro je, oko devet sati, zvone. Pozornica je spremna, igrokaz može da počne. Mali brat otvara veliku svesku, prepisuje nešto iz udžbenika. Stan je usisan i oriban, prašina je obrisana. Mešaju se mirisi omekšivača za veš i začinskog bilja. I socijalna radnica i pedagogica ulaze. Nismo valjda poranile, smeškaju se dok prolaze kroz hodnik. Jao, vidi ručak se kuva, radosna je Ceca. Jao, što vam je sve čisto i lepo, mi sad bile kod nekih Cigana, da te bog mili sačuva, dodaje Rada, ne prekrstivši se.
 
U narednih pola sata njih dve će nekoliko puta ponoviti malom bratu da mu je pre tri meseca umrla mama, iako im je on na drugi ili treći pomen toga rekao, Znam. Dok socijalna radnica gleda nosoroge na tv-u, ova druga značajno pita, A jaja? Njih dvojica se pogledaju. Malom bratu je smešno, ali zna da ne sme da se smeje. Veliki brat je pogleda, da joj do znanja da ne razume na šta misli. Jaja, jaja su danas jako važna, ustrajna je ona. Jaja?, pogleda veliki brat uz blagi smešak. Da, jaja, da li vam baka sa sela šalje jaja?, nastavlja ona značajno. A to, odgovara veliki brat napola sluđeno, da, da, šalje. E, to je jako važno, zaključuje pedagogica, domaća jaja su danas jako važna, od njih možeš da napraviš sve!, dodaje uz smeh. Onda se svi smeju. Jaja su relaksirala situaciju. Baba već dvadeset godina ne drži kokoške. Mali brat gleda u svesku da ne prasne u smeh. Lice mu se zgrčilo od suzdržavanja. U tom trenutku iz susedne sobe zalaje pas. Jao, socijalna radnica se prene iz dremeža uz nosoroge, pa šta je to? Ljubimac, odgovara veliki brat. Pa šta će vam to, najbolje da ga se rešite, stroga je socijalna radnica. Ne možete da se rešite nekoga ko živi s vama, uključi se i mali brat, ali odmah prestane. Pas u kući – to nije dobro, blago je ljuta socijalna radnica. Otvara fasciklu i upisuje minus. Uz mnogo pluseva koje su dobili na proceni, pas im je zadao najveći minus. Jer, psu je verovatno mesto napolju, da bude zavezan za drvo. Udomili smo ga sa ulice, opet se uključuje mali brat, spasili smo ga. Znam, sine, dodaje pedagogica, ali pas nije za unutra, a i prljav je. Redovno ga kupamo i vodimo kod veterinara, dodaje mali brat. Dobro, deco, mi smo svoje rekle za psa, a vi odlučite kako ćete, doda ona i ustaje. Ustaje i ova druga. Eto, bile smo, popričali smo, sve vam je čisto i uredno, samo tako nastavite, doda, i obe krenu. U tom trenutku kreće i centrifuga, koja kao da je izazvala dodatnu radost u celoj ovoj situaciji. Kad su čuli da je lift otišao, njih dvojica prasnu u smeh. Jesi li video ovu s jajima, ima i fleku od jogurta na reveru sakoa, pita mali brat. Pa morala je da doručkuje, dodaje veliki. Otvaraju vrata sobe i pas se rastrči radostan što su ove dve napokon otišle.
 
Proces dobijanja starateljstva nad bratom mučan je u svojoj kafkijanskoj repetitivnosti. Nadležni, kad se uopšte utvrdi ko je za šta nadležan, neupućeni su i nezainteresovani. Na svako konkretno pitanje odgovaraju sa, Ne znamo, videćemo, polako. Onda ih treba nekoliko, a neke i nekoliko desetina puta podsećati na postavljeno pitanje. Neretko se neki i naljute, jer nije na njima da znaju sve. Najviše su neupućeni u mogućnosti dobijanja novčane pomoći za maloletno lice u stanju socijalne potrebe. Na sam pomen novca se zabezeknu i zaneme, kao da nikad niko nije tražio novčanu pomoć. Psiholozi se najčešće smeškaju i ponavljaju, Biće sve OK, biće sve OK, što je posebno iritantno. Jedino iritantnije od toga je tapšanje po ramenu. To psiholozi uglavnom rade kad ispraćaju stranku, jer valjda misle da je i fizički kontakt bitan. Samo pare niko ne da. 
 
Priča dobija svoj epilog.
 
Naravno da je pitanje starateljstva pitanje socijalne politike. Ono nije izdvojeno iz vladajuće ideologije. Ono je deo iste celine. U njemu su sadržane sve pošasti patrijarhata, tradicionalnih vrednosti, ali i pitanje vere. Često je neko od nadležnih velikom bratu, na pitanja koje je postavljao, odgovarao sa, Daće bog. Bog nije dao, već su se veliki i mali brat sami izborili za svoj miran i dostojanstven život. Ne baš sasvim sami. Bilo je tu raznih ljudi spremnih da pomognu, na privatnoj osnovi. Jedini problem bio je sa nadležnima. Rešenje o starateljstvu je stiglo nakon šest meseci, oni pravnici su zaboravili da udare pečat da je pravosnažno, pa ih je veliki brat podsetio na to. 
 
Rada i Ceca se više nikad nisu pojavile. U priču je uhodao novi psiholog koji ne zna da sastavi starateljski izveštaj, pa mu to svake godine uradi veliki brat, na šta ovaj kaže, Ma, ti si tako pismen, vidi se da si obrazovan! Onda mu veliki brat kaže, Pokušaj da središ nešto za pare. Psiholog počne da se cereka, jer njemu je neobično smešno da je nekome za život potreban novac. 
 
Mali brat je odrastao. Više nije pod starateljstvom. Veliki brat je nezaposlen, nije se oženio. Iz stana su morali da se isele, jer stan je pripao banci. Jer takav je ugovor. U Centar za socijalni rad više ne odlaze, samo prođu pored, ponekad. Vide da je okrečen, renoviran. Vide i službena vozila. I gomilu sluđenih ljudi ispred, s gomilom papira u rukama. Idu, vuku se, gamižu, od kancelarije do kancelarije. 
 
Ova priča nije samo priča.
Ostavite komentar