Davor Marko: Bela traka na beogradskom fakultetu

„Predmoderni čovek nije se pitao o smislu sveta, nije propitivao svoje izbore i nije sumnjao. Tek sa modernošću čovek biva otrgnut od društvenih struktura i poretka kojem pripada, izbačen na vetrometinu sopstvenih izbora, odluka i odgovornosti da vodi svoj život i menja svet u kojem živi“.

Otprilike ovako glasila je osnovna poruka predavanja našeg profesora iz filozofije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, o slici sveta novovekovnog i modernog čoveka, na koje sam zajedno sa još troje kolega doktorskih studija došao sa belom trakom. I prepoznao sam u ovoj poruci nešto što se, nažalost, može primeniti na današnjeg prosečnog stanovnika i Beograda – on je predmoderan, uronjen u svoj kolektiv, slep za tuđe nevolje, ograničen velom neznanja i ignorancije kada su u pitanju patnje drugih.

Da nije bilo usamljenih aktivnosti pojedinih udruženja poput Žena u crnom, Inicijative mladih za ljudska prava (i drugih aktivističkih udruženja, neka sam sigurno zaboravio nabrojati), malog broja osveštenih pojedinaca, i retkih medija – Peščanik i E-novine neću pominjati, jer se podrazumevaju – taj 31. maj 2012 godine – 20-godišnjica od stravične odluke SDS-ovskih vlasti u Prijedoru da „nesrpske kuće i pojedinci moraju biti obeleženi belim trakama radi raspoznavanja, kako bi se – ispostaviće se – kasnije bili sistematski eliminisani“, u Beogradu i Srbiji ostao bi nezapažen. Beograd je toga jutra, kada sam stigao autbousom iz Sarajeva, ličio na jednu sredovečnu i nezainteresovanu damu, koju more njene brige (hoće li danas imati puno posla, hoće li biti gužve u saobraćaju, da li će konačno biti malo sunca, šta staviti u svoju torbicu ovoga jutra), a neznanje i nezainteresovanost o tamo nekim događanjima od pre 20 godina se podrazumevalo.

Neznanje, ili čak svesno ignorisanje, zločina koji su se dogodili u neposrednom susedstvu, ignorisanje i nesolidarnost sa patnjama žrtvi koje i danas osećaju posledice segragacijske i ubilačke prakse ne toliko davnih ratnih vremena, podela žrtava na „naše i njihove“, relativizacija zločina, samo su neke od ustaljenih diskriminativnih praksi zbog kojih je proces normalizacije odnosa u regionu usporen, pa čak i zaustavljen. Iako sam toga dana, traku nosio od ranog jutra, po centru grada, gradskom prevozu, Fakultetu političkih nauka, veoma mali broj ljudi je uopšte obratilo pažnju na nju, a tek jedna osoba od mnogih sa kojima sam razgovarao me je pitali imali ta traka neku simboliku.

Pri tome, na ulicama grada – izuzev akcije Žena u crnom, koji ipak u ovakvom okruženju moramo smatrati „incidentom“ – nisam video niti jednu osobu koja je nosila belu traku, od osim mene i troje mojih kolega sa doktorskih studija na Fakultetu političkh nauka,  koji slovi za jedan od liberalnijih na Beogradskom univerzitetu. Malo ko da je znao o čemu se radi. Kako mi je rekao kolega sa Fakulteta, čak ni čelnici Islamske zajednice u Beogradu nisu bili upoznati sa simbolikom ovog datuma i globalnom humanom akcijom povodom Dana belih traka.

Poricanje genocida i poricanje zločina, imaju svoje dve komponente – aktivnu, koja je danas u mnogim liberalnim zemljama zakonski kažnjiva, i pasivnu koja se svodi na ignoranciju i sistematsku indoktrinaciju neznanjem.

Juče sam, nažalost na delu video posledice ovog drugog, pasivnog, paricanja, u kojem su participirale vlasti, glavni mediji, akademska zajednica. Kako u odustvu ikakve reakcije ova tri subjekta očekivati da reaguje predmoderna, nezainterosovana, i pasivna većina u Srbiji, koja im slepo veruje i bespogovorno ih sledi.