PTSP

Ljudi često pokušavaju da prikriju svoje traume i drže ih što dalje od porodice, prijatelja, posla. A držanje takvog nečeg u sebi nije moguće. Ponekad je dovoljno malo da se traume manifestuju i dovedu do društvenog prezira i odbacivanja.
Piše: 
Milan Colić
Podijeli ovaj članak: 
Vezane teme: 
Pričao mi jedan kolega, bio na nekoj konferenciji u belom svetu, o ratnoj traumi: dijagnostikovanju, posledicama, lečenju. Stručnjaci sa raznih strana, predavali, prezentovali, raspravljali. On čovek, bavi se time, bilo mu zanimljivo, svašta novog čuo. Prezentovao i on dokle smo mi stigli u svom radu sa ratnim veteranima, kakvi su nam učinci, šta su poteškoće.
 
Ali, kaže, najzanimljiviji događaj celog skupa bilo je predavanje nekog doktora, psihijatra iz Afrike. Konferencija na visokom nivou, odela, kravate i tako to. Izašao taj doca za katedru, crnac, obučen u neku plemensku afričku nošnju, raznobojnu, sa čudnom kapicom na glavi. Malo tišine u sali, malo smejuljenja. Ko da je iz drugog filma izašao. Tema: Lečenje traume. Doca ima uz ime sve što treba: dr, mr, sci.
 
I krene on da govori, jezik - tečni engleski, o kontekstu u kom radi, afrička plemena, česti plemenski ratovi, stradanja, posledice, ratna trauma, PTSP (Post trumatski stresni poremećaj). On radi s ratnom traumom u selima, plemenskim zajednicama. Ceo pristup traumi i PTSP-u razvijao u skladu sa kulturom i običajima lokalnim, i sam pripadnik jednog od tih plemena. Zajednica je, kroz svoju istoriju, protkanu čestim ratovanjem sa drugim plemenima, a samim tim i posledicama ratnih pohoda, gradila i svoj odnos prema tim posledicama. To su male zajednice i jasno je da su se posledice koje su ljudi posle ratova imali reflektovale na celu zajednicu i svakodnevni život u njoj. 
 
I krene doca da objašnjava način na koji se njegova zajednica postavlja prema ljudima koji se vrate iz ratova. Organizuju seoske skupove u kojima participira cela zajednica, uz tradicionalne običaje, ritualne plesove i sve ono što zajednicu održava kao kulturološku celinu. I onda one članove zajednice koji su se vratili iz rata uvode u neku vrstu rituala u kome kroz ples (nisam siguran da li koriste i neke napitke) oni upadaju u neku vrstu transa u kome proživljavaju sve ono što im se dešavalo u ratu. Ali to rade javno, pred celom zajednicom, kako bi ih zajednica videla, osetila, razumela i prihvatila onakve kakvi su sada, sa svim posledicama koje su doneli sa sobom iz ratnog nasilja. Doca tvrdi da je učinak ovog postupka jako delotvoran u lečenju ratne traume.
 
Vratimo se sada na naše prostore.
 
Ratna trauma nije retka stvar kod ljudi koji su učestvovali u ratu. Štaviše, svako ko je bio (na različite načine) učesnik takvog ekstremnog nasilja kao što je rat, ima psihičke posledice, a neretko i fizičke. Tu su različite neuroze, flešbekovi (povratne slike), teško privikavanje na povratak u normalne uslove, kratak fitilj, disfunkcije, nesanice, strahovi. Ima mnogo različitih oblika i manifestacija.
 
No, ono što je važno je da, ukoliko se ne tretiraju i ne bavi njima, one mogu izazvati nove, složenije i dublje poremećaje, a potencijalno i ozbiljne posledice na celu zajednicu. Ljudi često pokušavaju da ih prikriju i drže što dalje od porodice, prijatelja, posla, odnosno da ih drže u sebi. A držanje takvog nečeg u sebi, naravno, nije moguće, pa počnu da im se dešavaju veoma neprijatne situacije. Ponekad je dovoljan malo jači zvuk, grmljavina koja liči na eksploziju, neka opasnost ili osećaj trpljenja nepravde, da se te posledice naglo manifestuju i dovedu tu osobu u situaciju društvenog prezira i odbacivanja.
 
I tako zajednica počne da misli o njima da su ludi, nekontrolisani, poremećeni i opasni. A onda i oni počnu tako nekako da misle o sebi. Pa još snažnije pokušavaju da drže to u sebi i da ga kontrolišu. I tu se već može govoriti o potencijalu za nasilje u porodici, problemima s alkoholom i drogama, lekovima, pa čak i samoubistvima i ubistvima. U Hrvatskoj se vodi evidencija o broju samoubistava ratnih veterana (branitelja) od završetka rata. Broj se očituje u hiljadama. 
 
Ratni veterani i ratna trauma su u našim društvima marginalizovani. Institucije na njih gledaju kao na smetnju koja košta, remeti i komplikuje oporavak društva posle skorašnjih ratova. Često nailaze na odbacivanje, nepriznavanje i stigmatizaciju u zajednici. Zdravstveni sistem ih kljuka lekovima jer nema kapaciteta da se bavi terapijskim radom. Socijalni sistem se ne bavi reintegracijom u zajednicu. Mnogi od njih ne mogu da radeili nemaju posla i žive u teškim materijalnim uslovima.
 
Procene govore da je oko milion i po ljudi na ovim prostorima učestvovalo u ratovima. Toliko naših komšija, rođaka, članova porodice je ratovalo. Ne boluju svi od PTSP-a, ali se svako od njih suočava sa manjim ili većim posledicama. Naše društvo se suočava s tim posledicama. I još dugo će se suočavati. 
 
 
Ostavite komentar